Ritam grada Kragujevac - Sve vesti i informacije iz Kragujevca!

Kad utihne šund muzika i nastupi urbana svest

Detalji

Kategorija: Uz kaficu

Datum objavljivanja: ponedeljak, 20 februar 2012 17:57

Autor/Izvor: Vujadin Vujadinović

Odmorili smo se malo od jučerašnje šetnje, reakcije su tu i to je dobro. Sada možemo da nastavimo priču  "Turbo folk i Mi". Stali smo kod 80-tih godina.

Muzika je spajala ljude, pa makar se to svodilo na puku razmenu ploča. Na koncerte tog vremena je dolazila jedna generacija koja nije znala za pojam granice, u bilo kom smislu, i bila oslobođena od materijalnog momenta, tako karakterističnog za muziku devedesetih. A onda se desio rat, i jednistvo je nestalo, kako muzičko i kulturno, tako i nacionalno. Možda je u skladu sa idejom tadašnjeg režima kultura bila ciljno degradirana, a oni delovi koji su opstali, pre svega u vidu muzike, bejahu usmereni na odražavanje zablude da je sve u redu, dok stotine hiljada ljudi napuštaju svoja ognjišta pod pretnjom smrću.

Pozorište i film kao da umiru tih godina, serije koje se jako retko snimaju imaju za ideju da nam otvore oči da je sasvim okej nemati, ako si pre toga imao – život je i dalje lep, samo ne u stvarnosti. 1995. godine, u vidu poslednjeg trzaja pred smrt, Radio televizija Srbije počinje sa emitovanjem džingla “Lepše je s kulturom”. Sama ideja redefinisanja kulture u doba neukusa, šunda i kiča, bila je dobra, ali se postavlja pitanje šta se s njom postiglo i da li su bilbordi koji su se masovno postavljali mogli da preokrenu kulturnu degradaciju u Srbiji. Pre će biti da su samo izazvali podsmeh naroda u trenutku kada je čitavo parče kontinenta bilo u krvavom konfliktu, sve u skladu sa izrekom “selo gori, a baba se češlja”.

Sa padom Miloševićevog režima, na mesto turbo folka dolazi neki novi pravac, barem na prvi pogled. U skladu petooktobarske ideje rušenja prošlosti i stvaranja nove, mlade budućnosti, na scenu, kako kulturnu, tako i političku, stupaju neki novi ljudi, sa svežim idejama. Učesnici studentskih prostesta 1992. godine u kulturu uvode neki novi smisao – ona više nije mazanje očiju gladne raje bogatstvom i blagostanjem, već ima gorki ukus propale mladosti. Marko Vidojković predvodi taj post nju vejv, govoreći u svojim knjigama da devedesete nisu bile turbofolk bajka. Rokenrol uzvraća udarac, ali ne onako kako mu dostoji, već u vidu nekih novih mladih bendova i izvođača, koji se, ne držeći se striktno rokenrol muzike, već na način blizak američkom kantriju pišu epitaf svom životu, koji je uništen prošlošću, i kako je vreme odmicalo, bez izgleda za bolju budućnost.

Gde je danas ta simbioza radija, muzike, klabinga, pop kulture, gradskog života? Prosto - nema je. Kafiće su zamenile kafane, umesto čašćavanja prijatelja, krenulo se sa čašćavanjem muzike i rasnih pevaljki, London smo zamenili Turskom, stil smo zamenili kičem, gradsku noć zamenili kulturnom tminom, modu zamenili vojnom uniformom, korene vrednosti zamenili korenima orijenta i lakog novca. Kako je izgledao noćni život tada, a kako sada? Gradske "face" su izlazile u Bahus, Odisej, Akademiju, gde se slušala najnovija muzika do koje je u ono vreme bilo jako teško doći, a muzički hitovi bili servirani beogradskom 202-om.

Kako su izgledale devojke? Jedan kragujevački gospodin, pesnik je to najlepše opisao pre više od dvadeset godina. Rekao je da bi voleo da se ponovo rodi kao ulica Branka Radičevića, pa da po njemu, u jesen, dok puca kora zrelog kestenja i kao kiša, pada po trotoaru, neprekidno gaze lepe devojke dok se vraćaju iz Prve gimnazije. Pratili su se modni trendovi Londona (koliko je to socijalizam dozvoljavao, većinom se šilo, kupovalo u Grčkoj i Italiji), razgovaralo o novim muzičkim pravcima, novim trendovima, pozorištu, književnosti, slikarima, francuskim pesnicima, kulturi, modi, poštovanje je bilo sveprisutno, cenio se intelekt, a mogao bih reći da su folkeri bili diskriminisani. Tada niste mogli da nađete petoro ljudi koji bi pod mukama priznali da slušaju Lepu Brenu ili Zoricu Brunclik. Čak i oni koji su to slušali, nisu smeli javno to da kažu iz straha da ih ne izopšte iz društva.

Da me neko ne shvati pogrešno, i danas postoji izvesni broj mladih koji sluša dobru muziku i zna šta je kvalitet, međutim, taj broj mladih je u konstantnom opadanju. Generalizujem, zato što onih tri posto ne spada u odsjaj grada. Da bi grad zračio kvalitetom, on mora biti sveprisutan, a njega nema. S kim si - takav si, kaže poslovica, međutim, i tada je bio prisutan zadah folka, ali smo se svim silama borili protiv njegovog uspeha. Naš neuspeh neka bude osnova za vaš uspeh. Mi smo izgubili bitku, vi dobijte rat. Svako ima pravo na izbor, ne možemo samo optužiti medijsku odamrlost, loš izbor i da nam neko nameće takav šund, jer mediji forsiraju ono što je popularno i oni idu na kasu.

Do vas je da selektirate šta je dobro, a šta loše. Jednim klikom otvara vam se prozor u svet, ne morate više da gradite čitave radio stanice da bi hvatali radio London, dovijate na sve moguće i nemoguće načine da dobijete informaciju koja služi vašem interesovanju. Molim lepo, imate sve ispred sebe, samo je potrebno da povežete brojeve i pridodate malo svojih boja kao u bojanci. Danas, brojanjem klikova možemo primetiti da Ceca i ostala šljam-kič-šund ekipa ima po 10 miliona pregleda! Pa, to je brojka koja odgovara svetskim mega zvezdama! Ko koristi internet? Mladi. Folkoteke su prepune koga? Mladih. Ko sluša Pink? Mladi. Mladi su pokretačka snaga društva, na njima je mukotrpan zadatak probijanja granica, praćenje novih talasa i diktiranja trendova. Stoga, prihvatite ovu kritiku kao nešto pozitivno, kao vapaj da se nešto promeni i da Kragujevcu vratimo muzički sjaj.